Petak
Željko:
Do pre par godina daleke destinacije su uglavnom bile nešto o čemu sam radije čitao nego odlazio. To nije bila stvar izbora, više okolnost koju sam prihvatao još od detinjstva. Dok sam se pakovao, ta misao je proletela između pasoša i punjača.
Na aerodromu neuobičajena gužva za let u 14:15. Na ukrcavanju je stajao Air Baltikov avion. Bio je manji. Jeleni se to ne sviđa. Tvrdi da se u takvima sva buka i treštanje još glasnije čuje. Smestili smo se. Kapetan nam se obratio. Čekalo nas je vedro nebo i čeoni vetar od nekih 50 km/h. Usmerio nas je ka pisti i odlepili smo se brzo.
Avion je zazvečao. Bio je to zvuk-posledica kršenja svih logičkih zakona fizike. Ispod nas se čuo tup zvuk nalik na udarac. Uvukli su točkove. Još nekoliko minuta smo gledali isparcelisanu okolinu Beograda ili, ko zna, već i okolnih gradova, a onda su se pojavili prvi oblaci i sve tako do Letonije i Rige.
Jelena:
Moj strah od letenja naveo me je da Željku pred put ponavljam šta sve može poći po zlu i da gledam u krila aviona tokom leta, ne bih li našla kakav šraf koji nije dovoljno zategnut.
Ipak, Air baltic je bio pripremljen i na nas anksiozne. Let je prošao odlično, a na omanjem ekranu iznad sedišta u svakom momentu mogli smo da se upoznamo sa brzinom aviona, udaljenošću od destinacije na koju slećemo i temperaturom vazduha.
Ubzo smo oboje, ali svako za sebe, listali magazin sa pejzažima Letonije. To ćemo kasnije i svojim očima videti. Ta trava, pod onim modrim nebom, nije mogla biti ništa drugo, već baš onako živo i prkosno zelena. (slika 5, slika 6)
Slećemo. Da budemo iskreni, Riga, glavni grad Letonije, sa nešto manje od 600.000 stanovnika nikome ne bi bila prvi izbor za obilazak. Upravo tu leži najveća čar ekskurzije, destinacije su inspirativne i nesvakidašnje.
Nas 48-oro okupilo se sa različitim očekivanjima, a zajedničko nam je što su nam nakon 3 dana sva bila premašena.
Kaldrma starog grada od koje su nas pomalo bolela stopala vodila nas je do čarobnih prizora. Sve te fasade, trgovi i katedrale, uske ulice i zapanjujuće zelenilo parkova. Riga nam se nudila nenametljivo, iz svakog ugla i sasvim sigurna u svoju vrednost. (Slika 7)
Željko:
U grad smo ušli praznih stomaka. Složili se da tražimo restoran, ali nas je grad nastavio voditi dalje. Tirgonu iela, Karku iela pa sve do spomenika Slobode. Četrdeset dva metra grandioznosti u čast letonskih boraca za slobodu, a na vrhu žena. Milda. Tako su lokalci nazvali spomenik. Po ženi na vrhu sa tri zvezde u rukama podignutim iznad glave. Tradicionalno mesto smene straže koja se po tradiciji nastavlja i u modernim uslovima. (Slika 9)
Letoncima je borba za slobodu bila viševekovna neminovnost. Kasnije ćemo u Kući crnih glava čitati više o tome kako su odolevali i Šveđanima, da je oko na njih bacio i Napoleon u svom pohodu na Rusiju, a da su ih u svemu najviše osujetili Rusi. U gradu preplavljenom Rusima daleko od Balkana, osetili smo dobro nam poznati sindrom “bure baruta”, samo pitomiji – evropskiji.
Kako smo sleteli u kasnim popodnevnim časovima, u manjim grupama tražili smo lokale gde bismo nešto pojeli i popili. Nas 10ak bira lokal u samom centru i obaveštavaju nas da hrana stiže za nekih sat vremena. Taj period popunili smo sa čašicom “lokalnog pića”. Grad je preplavljen Rusima, pa se njihov uticaj na kulturu oseti svud. Vodka je u ovim okolnostima bila logičan izbor. Hrana stiže brže od očekivanog i već se vide osmesi na licima svih prisutnih. Uskoro kreće i muzika, a još 15-ak kolega nam se pridružuje. Do kraja večeri smo bezmalo svi bili na okupu.
Već prvo veče imali smo priliku da upoznamo noćni život Rige, koji je sve, samo ne uobičajen.
Subota
Jelena:
Drugi dan odveo nas je do Baltika. Vozom smo za nešto manje od pola sata stigli do gradića Jurmala koji obiluje zelenilom, perfektno uređenim parkovima i širokim šetalištem. Pomalo banjska atmosfera. Testirali smo smelost i kondiciju penjući se 40 metara tornjem koji se svakim spratom lelujao sve više. Na vrhu, za najhrabrije, vidikovac iznad šume, ka srebrnoj pučini.
Do same plaže ništa ne govori da nas je čekao Baltik. More je srebrno i tiho.
Stazicom od drvenih dasaka spustili smo se do dugačke peščane plaže i prošetali duž mora. Lokalci su očigledno uživali u miholjskom letu. Za njih je bilo dovoljno toplo za kratke nogavice i majice. Ispred nas je stariji gospodin, baš ovako odeven, sa mistrijom u ruci od peska pravio ozbiljnu kulu sa natpisom Jurmala. (Slika 2)
Željko:
Po povratku u Rigu smo okusili tradicionalnu kuhinju. Aukstā zupa, u doslovnom prevodu hladna supa, atipične roze boje. Lokalni specijalitet, sasvim suprotan pojmu supe kakvu želiš u podneblju hladnijem od svog. Baltik je blizu, ali stičem utisak da se u gradu radije jede meso sa kopna. Tek na lokalnoj tržnici može se naći više dobre, uglavnom sušene ribe. (Slika 11)
Ka centru smo krenuli suprotnom stranom, tražeći zgrade secesijske arhitekture koje se nalaze na obodu starog grada. Raskoš na fasadama prevazilazio je utiske jednostavnosti, kakvih je bilo u Oslu.
Utisak da su baš ove fasade bile izraz lokalnog građanstva potvrđuje i priča o Kući sa mačkama – toliko čuvena da se u svim suvenirnicama Riga povezuje sa mačkom, a na ulici ih, de facto, nije bilo.
Naime, Riga je bila uticajan trgovački centar, sav progres duguje tome. Biti uspešan i priznat trgovac u Rigi značilo je biti prihvaćen od strane lokalnog trgovačkog udruženja. Pošto je doživeo drugačije iskustvo, gospodin J. Plume rešio je da pokaže srednji prst onako kako se to u Rigi najbolje radi – svojom zgradom. Sazidao je zdanje tik malo više od trgovačkog centra, a na dve kule postavio dve crne mačke sa zadnjicom okrenutom ka zgradi omraženog mu trgovačkog društva. Ostalo je istorija. (Slika 3)
Jelena:
Široke i uske ulice vodile su nas i vraćale u Stari grad. Bili smo bez plana, ali smo znali šta želimo da vidimo. I nekako, svaka znamenitost uspela je da nas zadrži koji minut duže zahvaljujući priči koja se iza nje krije.
Na mene je najveći utisak ostavila Švedska kapija iz VII veka. Ukratko, legenda kaže da se devojka iz Rige zaljubila u švedskog vojnika, iako je takva ljubav bila zabranjena. Kada je njihova tajna otkrivena, priča se završila tragično, a njen duh, kažu, i danas luta oko Švedske kapije čekajući ljubav koja se nikada nije vratila. Stajali smo ispred kapije, u uskoj ulici koja se crvenela od zalaska sunca. Nebo se u ovim tonovima zadržavalo neuobičajeno dugo. Na ovoj geografskoj širini zalazak je više od trenutka.
Željko:
Noću smo se uglavnom okupljali i to, čini mi mi se, pomalo rano za lokalni ritam (već sledećeg jutra bih video table sa najavljenim doručkom od 11 do 13h). Ako smo sedeli napolju, grejala nas je vodka. U Rigi se toče i dobra piva. Nema opštih brendova i lošeg lagera.
Grad je živ i prepun mladih ljudi. U podnožju hotela Radisson, klub “Friends”. Na ulasku nam jakne uzima ljubazni Uzbekistanac koji govori odličan engleski. U klubu “Krasiva”, ali ne Čolina. Ova je ruska. Do ovog trenutka nisam proverio ko je koga “inspirisao” da pesmu presnimi.
Do kraja večeri doživećemo ono što bih, u nedostatku preciznije definicije, nazvao ruskom “dance pop” erom ranih 2000-tih. Bio je, na neki lep način, čudan taj “Friends”.
Nedelja
Jelena:
Ponekad nas je činilo nestrpljivim to što je sve na tako maloj površini, ali nikada ujutru. Budili smo se polako znajući da je sve tu. U krugu od 500 metara čekale su nas Katedrala Sv. Petra, Nacionalna Opera, Barutna kula i statua 4 svirača. Nekolicinu drugih stvari videli smo usput, iako je plan (ako ga je uopšte bilo) vodio na drugu lokaciju.
Bilo je lepo videti te prizore sa onom zahvalnošću koju samo stranac ume da oseti. Stanovnici Rige žive u ovom muzeju na otvorenom, dele zidove i podrume sa istorijom koju intenzivno beleže još od 13. veka.
Poslednji dan ostavili smo za obilazak parkova Rige u kojima je svaka biljka imala svoje mesto, šireg centra grada i onih manje poznatih ulica i kvartova koji se retko nađu na turističkim mapama, a često najbolje pokažu kako grad zaista živi.
Dan završavamo zajedničkom večerom u lokalnoj pivnici i onim lepim osećajem da nigde ne žurimo, da smo baš tamo gde treba da budemo i da ćemo se ovog putovanja još dugo rado sećati. (Slika 12)
U Inspira grupi su nam ekskurzije deo Filozofije beneficija. Sasvim očekivano, gajiti ovakav odnos prema svetu vodi nas ka onome što kulturološki negujemo – otvorenost za drugačije, hrabrost i spremnost za novo i neuobičajeno, kao i prilika da izađemo iz zone komfora.
Evo, već koja godina zaredom, nalazimo se na destinacijama koje nam nisu u vrhu liste želja, a opčinjeni.
Do sledeće ekskurzije – Priekā!
