Петак
Жељко:
До пре пар година далеке дестинације су углавном биле нешто о чему сам радије читао него одлазио. То није била ствар избора, више околност коју сам прихватао још од детињства. Док сам се паковао, та мисао је пролетела између пасоша и пуњача.
На аеродрому неуобичајена гужва за лет у 14:15. На укрцавању је стајао Аир Балтиков авион. Био је мањи. Јелени се то не свиђа. Тврди да се у таквима сва бука и трештање још гласније чује. Сместили смо се. Капетан нам се обратио. Чекало нас је ведро небо и чеони ветар од неких 50 км/х. Усмерио нас је ка писти и одлепили смо се брзо.
Авион је зазвечао. Био је то звук-последица кршења свих логичких закона физике. Испод нас се чуо туп звук налик на ударац. Увукли су точкове. Још неколико минута смо гледали испарцелисану околину Београда или, ко зна, већ и околних градова, а онда су се појавили први облаци и све тако до Летоније и Риге.
Јелена:
Мој страх од летења навео ме је да Жељку пред пут понављам шта све може поћи по злу и да гледам у крила авиона током лета, не бих ли нашла какав шраф који није довољно затегнут.
Ипак, Аир балтиц је био припремљен и на нас анксиозне. Лет је прошао одлично, а на омањем екрану изнад седишта у сваком моменту могли смо да се упознамо са брзином авиона, удаљеношћу од дестинације на коју слећемо и температуром ваздуха.
Убзо смо обоје, али свако за себе, листали магазин са пејзажима Летоније. То ћемо касније и својим очима видети. Та трава, под оним модрим небом, није могла бити ништа друго, већ баш онако живо и пркосно зелена. (слика 5, слика 6)
Слећемо. Да будемо искрени, Рига, главни град Летоније, са нешто мање од 600.000 становника никоме не би била први избор за обилазак. Управо ту лежи највећа чар екскурзије, дестинације су инспиративне и несвакидашње.
Нас 48-оро окупило се са различитим очекивањима, а заједничко нам је што су нам након 3 дана сва била премашена.
Калдрма старог града од које су нас помало болела стопала водила нас је до чаробних призора. Све те фасаде, тргови и катедрале, уске улице и запањујуће зеленило паркова. Рига нам се нудила ненаметљиво, из сваког угла и сасвим сигурна у своју вредност. (Слика 7)
Жељко:
У град смо ушли празних стомака. Сложили се да тражимо ресторан, али нас је град наставио водити даље. Тиргону иела, Карку иела па све до споменика Слободе. Четрдесет два метра грандиозности у част летонских бораца за слободу, а на врху жена. Милда. Тако су локалци назвали споменик. По жени на врху са три звезде у рукама подигнутим изнад главе. Традиционално место смене страже која се по традицији наставља и у модерним условима. (Слика 9)
Летонцима је борба за слободу била вишевековна неминовност. Касније ћемо у Кући црних глава читати више о томе како су одолевали и Швеђанима, да је око на њих бацио и Наполеон у свом походу на Русију, а да су их у свему највише осујетили Руси. У граду преплављеном Русима далеко од Балкана, осетили смо добро нам познати синдром “буре барута”, само питомији – европскији.
Како смо слетели у касним поподневним часовима, у мањим групама тражили смо локале где бисмо нешто појели и попили. Нас 10ак бира локал у самом центру и обавештавају нас да храна стиже за неких сат времена. Тај период попунили смо са чашицом “локалног пића”. Град је преплављен Русима, па се њихов утицај на културу осети свуд. Водка је у овим околностима била логичан избор. Храна стиже брже од очекиваног и већ се виде осмеси на лицима свих присутних. Ускоро креће и музика, а још 15-ак колега нам се придружује. До краја вечери смо безмало сви били на окупу.
Већ прво вече имали смо прилику да упознамо ноћни живот Риге, који је све, само не уобичајен.
Субота
Јелена:
Други дан одвео нас је до Балтика. Возом смо за нешто мање од пола сата стигли до градића Јурмала који обилује зеленилом, перфектно уређеним парковима и широким шеталиштем. Помало бањска атмосфера. Тестирали смо смелост и кондицију пењући се 40 метара торњем који се сваким спратом лелујао све више. На врху, за најхрабрије, видиковац изнад шуме, ка сребрној пучини.
До саме плаже ништа не говори да нас је чекао Балтик. Море је сребрно и тихо.
Стазицом од дрвених дасака спустили смо се до дугачке пешчане плаже и прошетали дуж мора. Локалци су очигледно уживали у михољском лету. За њих је било довољно топло за кратке ногавице и мајице. Испред нас је старији господин, баш овако одевен, са мистријом у руци од песка правио озбиљну кулу са натписом Јурмала. (Слика 2)
Жељко:
По повратку у Ригу смо окусили традиционалну кухињу. Аукстā зупа, у дословном преводу хладна супа, атипичне розе боје. Локални специјалитет, сасвим супротан појму супе какву желиш у поднебљу хладнијем од свог. Балтик је близу, али стичем утисак да се у граду радије једе месо са копна. Тек на локалној тржници може се наћи више добре, углавном сушене рибе. (Слика 11)
Ка центру смо кренули супротном страном, тражећи зграде сецесијске архитектуре које се налазе на ободу старог града. Раскош на фасадама превазилазио је утиске једноставности, каквих је било у Ослу.
Утисак да су баш ове фасаде биле израз локалног грађанства потврђује и прича о Кући са мачкама – толико чувена да се у свим сувенирницама Рига повезује са мачком, а на улици их, де фацто, није било.
Наиме, Рига је била утицајан трговачки центар, сав прогрес дугује томе. Бити успешан и признат трговац у Риги значило је бити прихваћен од стране локалног трговачког удружења. Пошто је доживео другачије искуство, господин Ј. Плуме решио је да покаже средњи прст онако како се то у Риги најбоље ради – својом зградом. Сазидао је здање тик мало више од трговачког центра, а на две куле поставио две црне мачке са задњицом окренутом ка згради омраженог му трговачког друштва. Остало је историја. (Слика 3)
Јелена:
Широке и уске улице водиле су нас и враћале у Стари град. Били смо без плана, али смо знали шта желимо да видимо. И некако, свака знаменитост успела је да нас задржи који минут дуже захваљујући причи која се иза ње крије.
На мене је највећи утисак оставила Шведска капија из ВИИ века. Укратко, легенда каже да се девојка из Риге заљубила у шведског војника, иако је таква љубав била забрањена. Када је њихова тајна откривена, прича се завршила трагично, а њен дух, кажу, и данас лута око Шведске капије чекајући љубав која се никада није вратила. Стајали смо испред капије, у уској улици која се црвенела од заласка сунца. Небо се у овим тоновима задржавало неуобичајено дуго. На овој географској ширини залазак је више од тренутка.
Жељко:
Ноћу смо се углавном окупљали и то, чини ми ми се, помало рано за локални ритам (већ следећег јутра бих видео табле са најављеним доручком од 11 до 13х). Ако смо седели напољу, грејала нас је водка. У Риги се точе и добра пива. Нема општих брендова и лошег лагера.
Град је жив и препун младих људи. У подножју хотела Radisson, клуб “Фриендс”. На уласку нам јакне узима љубазни Узбекистанац који говори одличан енглески. У клубу “Красива”, али не Чолина. Ова је руска. До овог тренутка нисам проверио ко је кога “инспирисао” да песму пресними.
До краја вечери доживећемо оно што бих, у недостатку прецизније дефиниције, назвао руском “данце поп” ером раних 2000-тих. Био је, на неки леп начин, чудан тај “Фриендс”.
Недеља
Јелена:
Понекад нас је чинило нестрпљивим то што је све на тако малој површини, али никада ујутру. Будили смо се полако знајући да је све ту. У кругу од 500 метара чекале су нас Катедрала Св. Петра, Национална Опера, Барутна кула и статуа 4 свирача. Неколицину других ствари видели смо успут, иако је план (ако га је уопште било) водио на другу локацију.
Било је лепо видети те призоре са оном захвалношћу коју само странац уме да осети. Становници Риге живе у овом музеју на отвореном, деле зидове и подруме са историјом коју интензивно бележе још од 13. века.
Последњи дан оставили смо за обилазак паркова Риге у којима је свака биљка имала своје место, ширег центра града и оних мање познатих улица и квартова који се ретко нађу на туристичким мапама, а често најбоље покажу како град заиста живи.
Дан завршавамо заједничком вечером у локалној пивници и оним лепим осећајем да нигде не журимо, да смо баш тамо где треба да будемо и да ћемо се овог путовања још дуго радо сећати. (Слика 12)
У Инспира групи су нам екскурзије део Филозофије бенефиција. Сасвим очекивано, гајити овакав однос према свету води нас ка ономе што културолошки негујемо – отвореност за другачије, храброст и спремност за ново и неуобичајено, као и прилика да изађемо из зоне комфора.
Ево, већ која година заредом, налазимо се на дестинацијама које нам нису у врху листе жеља, а опчињени.
До следеће екскурзије – Приекā!
